Zvuči paradoksalno, možda čak i apsurdno, ali čini mi se da se Apsurdistanci ničega tako panično ne boje kao apsurda. Ne samo danas, nego oduvek. I ne samo apsurda, već i pesimizma, očaja, beznađa, mračne strane postojanja, čak i najmanje primisli da bi ljudska egzistencija mogla da bude besmislena»»»